Др Душан Радић (1892-1938)
„Благи доктор“ - тако су болесници називали Радића лекара. По сећању неких од њих, он је лечио људе исто толико својим благим, пријатељским приступом, колико и медикаментима. Тај његов однос према болесницима, његово чак болећиво разумевање, посебно "малих" људи, доводило му је пацијенте и из удаљенијих крајева. Сиромашне је, по правилу, лечио бесплатно, а некима је давао чак и новац за лекове. Чувају се дирљиве анегдоте о односу Радића лекара према болесницима.
Радић – писац, писао је о „малим“ људима, сиромашнима, болеснима, људима са Гоча, Јастрепца и Копаоника, моравским и расинским сељацима и писао њиховим језиком. Продирао је у трагизам обичних људи које је сретао на сваком кораку, било у Мајдеву, где је одрастао, у Крушевцу где се родио и школовао, ...или у Врњачкој Бањи где је радио све до своје смрти. Његови пацијенти су често били и његови најревноснији читаоци, ценећи истовремено његов књижевни таленат и лекарско знање.
Објавио је 109 приповедака из сеоског живота и живота српске паланке, које је сабрао у пет збирки: Три километра на сат, Кроз живот, На сто огњева, Живи наковањ и Тако ми планинци. Српска књижевна задруга објавила је Радићев роман Село 1937. године. Своје музичке афинитете, стечене још у младости, пренео је на своју децу и бањску омладину. И сам одличан виолиниста и виолиста, компоновао је, свирао и дириговао оркестром. Бавио се још и писањем позоришних комада. Наш „благи доктор“.
