Вести

Радмила Живковић (Крушевац, ФНРЈ, 14. јануар 1953.) српска је филмска, позоришна и телевизијска глумица. Каријеру је почела крајем шездесетих, да би отад играла у неколико десетина филмова. Најпознатији међу њима су Наивко, Сабирни центар, Мртав ’ладан и Полoжајник. Позната је и по улогама Ђилде у ТВ серији Срећни људи, Јованке Љутић у Стижу долари, али и по Улици липа, где је играла главну улогу. Живковићева је свакако најпознатија као тетка Дока у великом биоскопском хиту Зона Замфирова. Овде је показала изванредне комичарске вештине и оставила незаборавну реплику - А ти кучко! Ск ћеш д’ изедеш голем ћутек! Живковићева је трећа добитница награде Жанка Стокић. Глуму је дипломирала на Факултету драмских уметности у Београду.

Бранко Балетић  (Београд, ФНРЈ, 15. јун 1946. годинe) је југословенски и црногорски филмски и ТВ редитељ. Дипломирао је на ФДУ, одсек филмска и тв режија. Током 70.-тих година, почев од тв филма Лака лова, режирао је читав низ тв серија : Држи воду док мајстори оду, Зелени сигнал, музичке и документарне, путописне тв филмове. Од играних филмова је режирао: Сок од шљива, Балкан експрес (три посебне награде на Пулском фестивалу 1983. годинe), Увек спремне жене, Локални вампир и друге. У периоду од 1986. до 1990. године био је управник филмског предузећа Авала филм Београд. Био је директор Црногорске кинотеке. Добитник је многобројних награда: Специјална награда жирија Херцегновског филмског фестивала 2011. годинe, 13.-то-јулска награда 2012. године, награда за најбољу режију на фестивалу филма југоисточне Европе 2012. годинe. Живи и ради у Подгорици

Због одржавања седнице Скупштине општине Врњачка Бања у Салону Народне библиотеке „Др Душан Радић“ установа ће бити затворена за рад са корисницима у четвртак 29. јуна у периоду од 10 до 13 часова.

Светлана Стевић Вукосављевић је српска вокална солисткиња и национална уметница. Светлана је један од најугледнијих извођача, истраживача и чувара древног српског музичког фолклора. Светлана Стевић Вукосављевић је рођена 15. фебруара 1948. године у Милатовцу код Жагубице. Завршила је средњу Хемијско технолошко-техничку школу у Београду. Више од 35 година бави се истраживачким радом на пољу предачке културе у Хомољу - Источна Србија. Као даровита вокална солисткиња изворне (традиционалне) српске песме, 1976. године, постала је солиста Радио Београда и од тада до данас оставила је велики опус трајних снимака звучном архиву Радио Београда. Исте године је постала и сарадник на више емисија Радио Београда

Светомир Арсић Басара (Севце, Косово и Метохија, Краљевина СХС, 15. мај 1928.) српски је вајар и писац. Основну школу похађа у Севцу, Нижу гимназију у Урошевцу а Гимназију у Косовској Митровици. У Нишу је 1948. године уписао Школу за примењену уметност. Године 1953. је примљен на Академију за примењену уметност у Београду, где је дипломирао марта 1958. На Вишој педагошкој школи у Приштини предаје вајање и методику ликовног васпитања од 1962. Од 1973. је предавао на одсеку за вајарство на Академији уметности у Приштини, све до 1995. када је пензионисан. Оснивач је Ликовне колоније у Дечанима, и иницира оснивање Клуба ликовних уметника Косова и Метохије 1958. године. Године 1982. примљен је за дописног члана Косовске академије наука и уметности коју напушта 1990, а 1994. је изабран за редовног члана Српске академије наука и уметности. Први рад „Глава девојчице“ извајао је у глини 1950. Од те године учествује на бројним колективним изложбама у земљи и иностранству. Године 1969. учествује на Међународном симпозијуму вајара „Форма вива“ у Порторожу. У Институту за српску књижевност у Лепосавићу је 2000. године одржан научни симпозијум о делу Светомира Арсића -Басаре. Пише студије о скулптури, ликовне критике и приповетке. Данас живи и ради у Београду.