Нема историје философије, нема уџбеника реторике у којим се не помиње Одбрана Сократова. О том (узгред буди речено Платоновом) тексту писане су и пишу се дисертације, студије, постављају позоришне представе и монодраме. Мало ли је?

А да ли је Сократова одбрана била, из перспективе нас модерних, успешна? Да ли се он одбранио од оптужби Анита, Мелета и Ликона? Да ли је њоме успео да убеди своје суграђане да није крив? – Није! Осудили су га и убили.

Па зашто је онда људи читају и пишу о њој и уче је напамет ево већ две ипо хиљаде година? Знаћете одговор на то питање када редефинишете појам „успех“. Овај модерни је плитак као планински поток!

Прогимназмата (Προγυμνάσματα) су у антици биле претходне реторичке вежбе које су ученике узраста око 15. година упознавале са основним реторичким концептима и стратегијама, али као што ћете видети из ове коју нам је сачувао Ливаније (Λιβάνιος, око 314 - 392 или 393.) не само са тим. А кад је прочитате, можда ће вам бити јасно зашто се данас реторика не учи у школама. Забранили је вукови.

(1) Вукови затражише од оваца да са њима успоставе мир и затишје, те говораху: „Овај дан ће бити почетак великих добара и вама и нама, јер ослободивши се рата и зла биће нам могуће без страха кретати се једни поред других. Хајде, дакле, да склопимо савез. Али, да би тај савез био сигуран, те да потписано одмах не бисмо погазили, требало би да отерате оне непријатељске и зле псе, јер од њих вукове и сада подилази немир и језа. Наиме, често скачући они лају на нас када напросто пролазимо поред вашег стада, на нас који не желимо провоцирати и узнемиравати вас. Што вам уопште требају пси када сте склопили мир са вуковима?“

(2) Дадоше се завести овце. Јер сој тај пун је безазлености. И пси одоше, а као чувари се поставише вукови — а овце, оставши саме, бише поједене.

(3) Непријатељским речима о предстојећој заштити не треба веровати.

Дејан Ј. Лучић

Демостен

Модерне политичке теорије почињу са једном необичном идејом Енглеза Томаса Хобса (1588 – 1679) коју је он изнео у свом знаменитом делу под интригантним насловом Левијатан. За разлику од све претходеће политичке теорије државâ које су се ослањале на стари Аристотелов увид да је човек по природи друштвено (Аристотел дословно каже: политичко) биће, тј. биће заједнице, Хобс је изнео идеjу да држава није заједница, него individuum, гигантски појединац састављен из мноштва изолованих појединаца који чине државу. Њега, тог Гиганта, Хобс види као старозаветно чудовиште – Левијатан.

А знате ли чиме се то англосаксонско чудовиште храни? Ако не знате ‒ већ вас је прогутало.

Дејан Ј. Лучић

Југословенску идеју измисли су Хрвати. Она је за њих представљала почетак процеса ослобађања „из окова“ Аустро-угарске монархије и прелазну фазу ка стварању националне државе.

Реализовали су је Срби. За њих, пак, она је била остварење сна да сви Срби живе у једној држави.

Покопали су је Словенци. Њима је она била непотребна. „У оковима“ је некако сигурније.

Забранили су је Англосаксонци. Не због Јужних Словена, они су ионако шунтави. Него због Словена уопште. Шта ако Пољаци, Чеси, Словаци пожеле да се ослободе „окова“ Европе, па почну да говоре о Свесловенској империји, а Руси крену да је реализују?